PARK BUKOVIČKE BANJE
Zaštićen kulturno-istorijska celina

Najatraktivniju, jedinstvenu i izuzetnu celinu Bukovičke banje predstavlja park. Svrstava se, po rešenju i bogatstvu raznovrsne flore, u najlepše parkovske prostore u Srbiji. Nastao je na zemljištu sa izvorima mineralne vode, koje je kupljeno 1849.,a izgled parka dobilo već 1856.godine. Uredjen je po uzorima na one evropske parkove koji u svojoj osnovnoj šemi sadrže geometrijsku strukturu, ali i celine koje čuvaju prirodni livadsko-šumski karakter prostora. Zahvata površinu od oko 21,5 ha. Uporedo sa razvojem banje menjao se i izgled, jer se svi banjski objekti izvori (Talpara, Djulara, Pobeda,..), kupatila i hoteli (Staro zdanje, Šumadija, Izvor) nalaze u parku.

Staro zdanje, reprezentativni primer arhitekture srpskog romantizma, je najstariji sačuvan objekat u parku Bukovičke banje. Danas je hotel i simbol Arandjelovca, na grbu, prospektima i razglednicama. Počeo je da ga gradi knez Mihailo Obrenović 1865.god., kao letnju rezidenciju dinastije i skupštinski dom. Zgrada je podignuta na uzvišici severnog dela parka i fasadom je okrenuta prema Bukulji. Arhitekta Starog zdanja i parka ispred njega je minhenski djak Kosta Šreplović. Po okončanju gradnje, 1872.god., Staro zdanje, usled izmenjenih političkih prilika postaje banjski objekat verovatno najveći te vrste u ondašnjoj Srbiji.

Od 1966.god. park pod Bukuljom postaje ambijent najveće zbirke skulptura u slobodnom prostoru. Postavljenjem skulptura uradjenih na Medjunarodnom simpozijumu skulpture "Beli Venčac" (66 ostvarenja), prevazilazi ulogu i izgled banjskog parka i preobražava se u jedinstven muzej savremene skulpture u jednom materijalu- belom venčačkom mermeru. Osim simpozijumskih ostvarenja u parku su i Sfinga 1909. Ivana Meštrovića; Lav (1916) Pitera Gintera; Knjaz Miloš (1989) Svana Vujanića i bista M. Pećinara, Angeline Gatalice.